Nakon čitanja raznih izjava autonomaša i secesionista ovih dana u štampi i drugim medijima, prilično sam zabrinut.Mislim da je došlo vreme za buđenje srpskog naciona i ustajanja protiv rastakanja srpske nacionalne svesti, duhovnosti i kulture, ili će doći do početka kraja jednog bajkovitog naroda i države.Najzad se trebamo uzeti u pamet i krenuti u NACIONALNU BORBU za oslobođenje Srbije!

Gospodin Pajtić baš ne odustaje. Iz ovog intervjua vidi se sva farsičnost i perfidnost medijske manipulacije, vrlo uglađenog rečnika i jednostavnih odgovora kojim se skriva prava suština. Čitajući ovaj intervju neupućena osoba može da stekne utisak da se radi od sasvim normalnoj i idiličnoj situaciji.
Ne znam zašto nigde gotovo ni u jednom intervjuu vojvođanskim zvaničnicima i aparatčicima nije postavljeno pitanje, a šta ako taj famozni Statut ne prođe? Kao da već postoji rezervni plan B da u tom slučaju ako se Statut ne realiѕuje u skupštini krenuće se na internaciolizovanje, a takvih naznaka smo već čuli od nekih vojvođanskih političara. Zapadnim medijima, koji su doktorirali i proslavili se izrugivajući se srpskoj nesreći će ovo biti svojevrsan šlag na tortu.

Dobro jutro Vojvodino, doviđenja Srbijo, to je ono što Pajtić želi, mislim da im to ovoga puta neće proći.

„Velikaši, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo“.„Velikaše“ i možemo razumeti kada drobe celinu, da bi u izdvojenom delu te celine, svom feudu, imali veću ličnu moć i vlast. Ali, Pajtić, Egereši i sl. ne bi mogli danas rasparčavati zemlju bez podrške dela običnog naroda, koji za to rasparčavanje nema racionalan interes poput „velikaša“. Moglo bi se reći da je narod lako izmanipulisati, ali mi se čini da nije reč samo o tome i da samo manipulacija nije dovoljna. Moj je utisak da deo našeg naroda pokazuje sklonost šizoidnom ponašanju i lako upada u takvo stanje koje liči na kolektivnu šizofreniju (rascep duše, disocijacija (nesklad) između psihičkih funkcija). Ako posmatramo čitav narod kao jedan organizam, onda Srbi pokazuju tendencije kroz istoriju ka rascepu između pojedinih delova. Tako je od jednog naroda nastalo već nekoliko raznih na Balkanu (i uticajem suprotstavljenih religija). Danas se slično događa i u određenom delu Srba koji se, slično npr. Crnogorcima, pretežno već osećaju Vojvođanima, a kod nekih taj proces tek kreće. Oni imaju unutrašnju potrebu da se izdvoje u poseban deo u odnosu na celinu srpskog nacionalnog bića. Tako naš nacionalni organizam nije zdrav (što bi se karakterisalo harmonijom međusobno različitih funkcija, tj. delova, koji funkcionišu kao skladna celina). Inače, mi to pokazujemo mnoštvom primera (Karađorđevićevci i Obrenovićevci, četnici i partizani, pripadnici ove ili one stranke, partizanovci i zvezdaši itd.). U Futogu pre nekoliko meseci u sukobu navijača Vojvodine i Partizana je ubijen mladić. Ti se momci osećaju već dovoljno pripadnicima dva različita dela, koja su međusobno u neprijateljstvu, koje može da ide i do ubistva. Da nemamo sklonost ka takvom neskladu različitih delova naroda, koje lako ide i do mržnje i ubistava, ne bi mogao niko cepati teritoriju i rastakati nacionalno biće. Kada bismo izlečili naše ljude od te psihičke boljke, teže bi bilo novim „velikašima“ da cepaju ovo zemlje i naroda što nam je još ostalo.